Reparacioni set za gume da ili ne?

gume isečene

Beskorisno đubre i bedni izgovor za alternativu rezervnom točku. Eto, demistifikovano je. Osmišljen da proizvođači uštede 100 eura i 20 kilograma po vozilu i da dobiju 30 litara prtljažnog prostora više kojim će se hvaliti u svojim fensi brošurama, ovaj trend nam je oduzeo osnovnu ideju koja stoji iza svakog automobila, a to je sloboda.

Jedan od fundamentalnih razloga zbog kojih se odlučujemo za automobile koji su pouzdani i štedljivi na gorivu jeste nezavisnost, odnosno autonomija. Naravno da je i novac itekako u igri, ali duboko u sebi svaki od vozača želi da veruje kako bi, ukoliko se ukaže potreba, mogao da sedne za volan i dođe do ruba kopna na suprotnoj strani kontinenta. To je ono što nam je automobilska revolucija obećala, za to su inženjeri sa sve četiri strane sveta danonoćno radili i to su krajem 80tih godina zapravo i dostigli.

Limarija više nije trulila čim padne prva kiša, generalke se nisu radile na svakih 100.000 kilometara i rezervoar nije morao biti dopunjavan svaki put kad odemo do sela i nazad. U tom procesu smo dobili i sisteme kao što su ABS, ESP, EBD i vazdušne jastuke koji život znače. Automatska klima nas hladi, grejači sedišta greju, navigacija nas vodi… Dotle je došlo da se automobili sami parkiraju, sami voze autoputevima, čak i pešake izbegavaju sami. Ali usput smo nešto i izgubili. Nešto bez čega sve nabrojano nema nikakvog smisla niti svrhe. Izgubili smo rezervni točak.

Kada sam pre tri godine ugovarao kupovinu novog automobila koji trenutno vozim, prodavac u salonu mi je prosipao hvalospeve na temu prednosti reparacionog seta za gume koji mi je njegova matična kuća velikodušno tutnula u bolno-prazno stiroporsko korito ispod poda prtljažnika. Ukratko, ceo proces popravke probušene gume je zvučao kao scena iz “Pepeljuge” u kojoj vesele ptičice i roze pufnaste zeke obleću oko onesposobljenog točka i nekom magijom saniraju štetu i napumpavaju pneumatik, bez truda i kapi znoja sa moje strane. Mnogo bolje nego dizalica i ključ, zar ne?

Zamolio sam ga da me batali sa tim bajkama i da mi lepo stavi rezervni točak, dizalicu i ključ u gepek, te da se raziđemo kao ljudi. Razočarano mi je saopštio da ne postoji takva mogućnost, jer model za koji sam se odlučio nema predviđeni prostor čak ni za omraženi “ćopavac”. Bezuspešno sam nudio da doplatim za normalan rezervni set, čak sam razmišljao da se okrenem i odem, ali sam zaista želeo baš taj automobil. Nerado sam potpisao zapisnik o preuzimanju kompletno opremljenog vozila i prepustio sam se čarima neizvesnosti na drumu.

Sam reparacioni set se zasniva na električnom kompresoru koji napajanje dobija iz priključka upaljača, odnosno utičnice napona 12V unutar automobila, kao i neke vrste kontejnera sa zaptivnom smesom koja se povezuje na kompresor ili direktno na ventil točka. Vazduh iz kompresora, pomešan sa smesom, naduvava gumu ujedno je oblažući iznutra i to je dovoljno kod oštećenja dugačkih do 5 milimetara. U teoriji, set bi trebalo da obezbedi mogućnost vožnje brzinama nižim od 80 km/h, do prvog vulkanizera koji bi takvu gumu popravio i očistio od smese, odnosno zamenio je potpuno novim pneumatikom.

Prvo mesto ka kome sam se uputio je bila ekspozitura Auto Moto Saveza gde sam za 15-ak eura dobio karticu za besplatnu pomoć na putu, u zemlji i inostranstvu. Tada sam smatrao, a to smatram i sada, da je takav vid obezbeđenja najbolji i najjeftiniji način da sebi priuštite duševni mir na putovanju. Pritom, to zapravo funkcioniše, dokazano na slučaju mog oca kome su auto u Nemačkoj besplatno odšlepali i zamenili uništenu gumu novom. Ovo mi pritom ljudi iz AMSS-a nisu platili da napišem, mada bi mogli nešto i da plate, ne bi im Bog ništa. Elem, tri godine sam produžavao članstvo i bio sam pokriven, mada mi pomoć nikada nije zatrebala. A onda sam pre mesec dana to zaboravio da uradim i tako sam par dana kasnije otputovao sa porodicom u inostranstvo…

Povratak kući je tekao glatko kao i uvek, tempomat, muzika koju ne čujem od dece koja se naizmenično smeju i plaču na sav glas i kojoj pretim da ću ih ostaviti na prvom odmorištu. Poprilično dobar put kroz Hrvatsku, uz relativno dosadan pejzaž koji je remetila tek poneka Renault Laguna 1.9 dCi u zaustavnoj traci. I taman kada su, smorena okolinom, žena i deca konačno zaspali, pri brzini od 140 km/h, odjednom zvuk iz pakla, volan koji se otima i… moja prva probušena guma u životu. Probušena više u smislu zgrade generalštaba u Beogradu koju je probušila krstareća raketa “Milosrdnog Anđela”. Dakle, još je tu i tamo ponešto od nje i ostalo.

Moj misaoni tok je otprilike izgledao ovako: Dobro je, nismo se prevrnuli! Cimanje je za rezervni točak ispod 7 kofera i 7 kesa, ali šta sad da se radi. A da, pa ja ni nemam rezervni točak! Moraću da vidim kako se koristi onaj glupi reparacioni set… Uh, pa od gume nema ništa, samo froncle, ovde nikakav set neće pomoći. Kud sam uzeo auto bez rezervnog točka, ovo mi je poslednji put, zapamtiće me u salonu, nabiću im kompresor u… Sreća živa da imam AMSS karticu! Imam je, zar ne? Ili je nemam!? Da li je realno da je upravo sada nisam produžio!!? Hrvatska, nedelja popodne, u sred ničega, žena i dvoje male dece sa bezbedne strane bankine na -2 stepena celzijusa. Bespomoćnost.

car-towAutomobil koji nam je do pre nekoliko trenutaka pružao sigurnost, udobnost, toplinu, pa čak i muziku, sada je bio samo jedna beskorisna kanta na kojoj je pisalo: “Molim vas, oderite nas”. Događaji koji su usledili bili su tipični za ovakve situacije bilo gde u svetu i nemaju neke posebne veze sa Hrvatskom. Istakao bih sumnjivog tipa koji je vikao na čoveka iz Hrvatskih Auto Cesta jer nije prvo nazvao njegov privatni šlep, zatim drugi šlep kojim su nas odvukli čak 50 kilometara nazad prema Zagrebu kako bi u nekom selu namestili posao čoveku sa kojim su očigledno u talu. Telefonski razgovori između vozača šlepa i majstora, kao i onog sumnjivog tipa u kome se dogovaraju kako će podeliti plen i tako dalje.

Epilog je ipak bio bolji nego što sam očekivao, svi na broju, živi i zdravi, 302 eura manje na kartici, uz dodatnih 6 eura provizije bankomata, isti model gume ponovo na felni i vibracije na volanu usled nepostojeće mašine za balansiranje točkova kod nameštenog majstora u jednom od sela oko Nove Gradiške. Lekcija naučena, veliko otrežnjenje za mene i apel proizvođačima automobila: Ne trebaju nam vaši dvozonski klima uređaji, senzori za kišu i bluetooth povezivanje, ako će nas jedno parče lima na koje naletimo onesposobiti da nastavimo dalje i stignemo tamo gde smo krenuli. Vratite nam rezervni točak!

Izvor: AutoManijak.com

Podeli sa prijateljima
Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+

2 komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *